Razmišljam nešto – blago onima koji imaju vremena da mere svaki gram hrane, slažu zalogaje po bojama, izračunavaju kalorijske vrednosti svakog obroka, mere se tri puta na dan. Mene mrzi da odem u nabavku, a nekmoli da posvetim većinu svog života matematičkom proračunu zalogaja, njegovoj zapremini, prečniku, boji i kvalitetu. Dobro, ok kvalitetu. Treba jesti svežu i kvalitetnu hranu koja odgovara podneblju u kome živite i jesti je u umerenoj količini. Ali kad mi počnu sa papajom ujutru, a završe sa klinčićima i kinoom, uz kavijar i losose i čia semenke za užinu, prelivenim sosovima kojima najčešće ne umem da izgovorim ime, onda se pitam ko je ovde lud.

Tačnije, prezirem svaku vrstu isključivosti i preterivanja, zadrtosti i odricanja po cenu izbledelih i usahlih obraza i izmrcvarenog tela koje se proglašava zdravim, ispošćenim. Slažem se sa tim da je moja baba bila u zabludi verujući da je debelo dete i zdravo dete, ali niko me ne može ubediti da su novoproklamovane štićenice i proklamatorke zdrave ishrane baš sasvim u pravu.

Kada pogledam u tu, najčešće sirovu i samo izblendiranu hranu koja je sve samo ne lepa i ukusna, onda mi prvo padne pitanje na pamet: odakle tim ljudima toliko slobodnog vremena da se bave sobom i svojom ishranom, više nego ičim drugim. Bilderi su mi jasni, oni ceo dan i noć stoje ispred ogledala, dive se svojim mišićima i hrane se po zakonima Švarcenegera. Ali ortoreksičari, zaljubljenici isključivo u zdravu hranu, čitaj: semenke, biljke, rastvore, mahunarke, listiće sušenih kožurica ovoga i onoga, te ispošćenih tvari: tipa mleka koje to nije i surutki koje pretenduju da budu mleko, preteruju kako u smanjenju količine, tako i u isključivosti da sve mora biti zdravo. A pitam se, koliko je zapravo zdrav taj njihov isključivo-zadrti stav da drugačije ne može ili da bar u toliko sati ne može. Moje buljenje u sat sa biljkom u ustima, od jutra do sutra, sa pauzom od 18.00 do 08.00, čini me nesposobnom da budem karakterna i jaka osoba. Ponekad se zareknem pa krenem u 08.00 sa čašom tople vode sa ceđenim limunom i đumbirom, pa u 10.00 sa pola kisele jabuke i pola grejpa, pa sa zaslađivanjem u 12.00 sa neslatkim čajem od majčine dušica, pa sa obilnim ručkom u 14.00 od dva lista salate, nemasnom ribom veličine pesnice i klot supom bez rezanaca, pa se u 16.00 razvalim od jedne cele, ali omanje jabuke, pa se opustim uz šoljicu kafe bez ičega, ostaje mi jedino da u 20.00 vrisnem od sreće što sam zdrava i ispošćena. Ako još oko 21.00 tresnem i mutišu od cvekle, spanaća, šargarepe, koprive i zove, onda sa punom svešću odlazim na spavanje spokojna i zdrava kao dren, sa ispunjenim danom iza sebe, brinući samo za sopstvenu zadnjicu.

Ortoreksičari su, zapravo, maligno-narcisoidni pojedinci koji preteruju u strahu i ljubavi prema sebi. Ako ovakvog sretneš, imaš samo dva rešenja: prvo, da se posvetiš hranjenju njegove bolesti – o zdravlju; i drugo, za mene jedino prihvatljivo – beži glavom bez obzira. Ne moraš baš u MEK, ali na jedan dobar i kvalitetan obrok!