Da se odmah razumemo: volim životinje! Neke više, neke manje…. Kuce više od maca.  Nisam ljubitelj reptila, a ptice umeju da me razonode, ali i rastuže u kavezima. Nisam ljubitelj zoološkog vrta. Ni kao devojčica nisam čeznula da me roditelji vode u vrt gde su životinje zatvorene i same. Teško sam podnosila mirise i porcije živog mesa u kavezima lavova. Tužne su mi zatvorene životinje, duboko saosećam sa njima i nemam radosti kada ih gledam iza rešetaka.  No, ovo nije poenta moje priče.

Ono što želim da kažem, zavapim, viknem, molim, jeste:

NE ZASERAVAJTE NAM BEOGRAD IZMETIMA VAŠIH  LJUBIMACA!!!

Moj grad se pretvorio u sernicu za pse. Ne može se prošetati ulicama, a naročito parkovima, a da ne ugazite u izmet nečijeg „visočanstva“ psa.  Ne daj Bože da popreko pogledate vlasnika ljubimca koji redovno, svakog dana, vrši nuždu ispod nečijeg prozora, u parku gde se igra nečije dete, na zelenim površinama oko zgrada, ispred samousluga, na travnjacima svake vrste, izmedju kola, na trotoarima, šetalištima, obdaništima…Bez imalo skrupula u svom ponašanju, šetači svojih mezimaca smatraju najdivnijim činom momente kada se njihovo pseto istovari pred prolaznicima. Imam utisak da ih toliko ne interesuje gadost na licima ljudi koji to posmatraju, udišu i razmazuju svojim cipelama, da bih se zaklela da su nabrijani na prvi mig negodovanja, kako bi se istresli na čoveka i proglasili ga mrziteljem životinja. Zaista su retki oni koji na povocu nose kesice sa jasnom namerom da će počistiti iza svog psa. I oni su divni, brižni i razumni …no, u manjini i sporadični.

Često razmišljam kako bi reagovali prolaznici kada bih svog dvogodišnjeg dečačića skinula u parkiću i pustila da kaki na očigled svih prisutnih. I, ne samo to! Kako bi bilo, da poput njihovih odgovora na primedbu da treba počistiti za psom:“ Pa to je samo mali psić“, ja odgovorila:“ Pa to je samo mali dečačić“ i ostavila govno iza sebe, da drugi uživaju u njemu. I, kako bi bilo da majke nemaju skrupula i stida i činile isto to sa svom decom u baštama i na vazduhu…

Prezirem sve, koji su prvi u osudi svih, koji dižu glas protiv zagadjenja naših ulica psećim izmetom. Kada šetate ulicama grada, morate biti virtuoz u slalomu oko psećeg izmeta. Sa gadjenjem šetam pločnicima ukakanim i razmazanim. Parkovi su javni WC-i kućnih ljubimaca.

Predlažem, ukoliko se pod hitno ne donese zakon o novčanom kažnjavanju onih zbog kojih se stidim od stranaca koji šetaju ukakanim ulicama, donese zakon, da i vlasnici istih, mogu da vrše nuždu pored svojih lepotana, da se ne cimaju i ne zamaraju toaletima. Jer, onaj kome ne smeta prljavština iza svog psa, verovatno živi u kući u kojoj „njihovo zlato“ to radi po ćoškovima.

Nepodnošljivo je koliko je grad prljav od izmeta onih koji ne haju  za tudju decu, lepotu grada i život onih kojima su izmeti gadni i smrdljivi…a, oni to, defakto, jesu…

Osećaj besa koji nosim kada prodjem pored gomile sveže istovarenog djubra iz tela nečijeg ljubimca, se meri sa povraćanjem i upitanošću, šta je to u glavama onih, koji žele da svi mi obožavamo, toliko, njihove pse da bi im oprostili, poput njih, i njihova gov….

Beograde, nisi već dugo Beli grad! Umesto da stranci uzvikuju:“Da Bela grada“, držeći se za nos i perući cipele na jednoj od mnogobrojnih fontana uzvikuju:“ Da smrdljivog i ukakanog, nekad, Belog grada!“

Kažnjavajte primitivce, jer to je jedini način da volimo kućne ljubimce, čiste i slatke…

P.S.

Da li kada odete na odmor u zemlje poput Nemačke, Engleske, Irske, Finske, smete da dozvolite sebi taj luksuz obožavanja svog psa tako što ne čistite iza njega? I da li ste spremni, tom prilikom da platite kaznu od nekoliko prosečnih srpskih plata?! Sumnjam da vam je ljubav baš toliko velika…. Van Srbije..