Ne pada mi, telu,  preteško izolacija.

Glava mi odbija zatvorenost. Telo ne.

Misli mi ne podnose ograničenja, sputanost i okvire. Ne poštuju šeme, niti pravila ponašanja. Telo je drugačije. Ume da se skupi u ćošku i da se poslušno povinuje određenim, nacrtanim trasama kretanja i zadatim položajima. Pokorno trpi masku na licu i rukavice na prstima. Zadnjica mi se, svako-malo, ubacuje u razne oblike sedala, od fotelje, do kreveta, pa u krug.  Usta posežu za hranom mnogo češće nego obično, a noge trnu od usedelosti. Ali, telo se ne žali. Dobro mu je. Adaptiralo se na izolovanost i zabrane. Vuče se po sobama, zastaje na terasi, izležava na sofama. Nije mu loše, samo mu je dosadno ali odgovorno, vojnički izdržava.

Sa glavom je znatno teže. Ona se opire, izmišlja scenarije, pametuje. Misli se kombinuju u moguće istine. Predviđaju se  i anticipiraju situacije apsurda. Glava, za razliku od tela razume, kombinuje, razotkriva. Strah je jedna od opcija. Oprez sumira moguće ishode. Pamet ume da zasmeta onda kada se telo preda i po automatizmu izvršava naredbe mehanizma opstanka. Nije glava ispred TV-a. Telo čuči i oči bulje u ekran sa otvorenim ušima.

Ali, razum nije glup. On ne učestvuje u ovoj žurki čula. Razum poziva na odgovornost, ali ne može da okupi i zaokupi sve misli. Uspeva samo da angažuje one najjednostavnije, one koje služe opstanku i koje su sluge straha i opreza. One, pak, inteligentnije, visprenije i učenije se ponašaju poput advokata u sudnici, nalik tužiocima i braniocima. Traže dokaze, otkrivaju istine, neustrašivo izvode zaključke.

Telo je glupo, poslušno.

Misli su visprene, zabavne i sveže. Nude dah inteligentne mladosti i jarosti. Zavodljive, a pametne, dovode um do samoljubivosti saznanja i samozadovoljstva razotkrivanja.

Telo bi da lenškari i čeka kraj epidemije.

Misli bi da putuju, da prelaze granice, da budu kraj mora u cvetnim mirisnim oazama. Misli misle da se treba opirati najavljenim opasnostima.

Telo bi da se odmara i čeka.

Pada mi na pamet da poslušam misli i prevarim telo, pa da krenem iz zatvora straha i zidova. Nema te zabrane koja bi mi zatvorila tok razuma. Nema tih zidova preko kojih ne bih pustila glas. Strah je vešt ali je razum pametan i učen.

Sedeću zatvorena da ne ugrozim nikog i da me tuđa glupost i nepažnja ne skrenu sa puta. Ali, to ne znači da ću biti nema, slepa i gluva. Naprotiv, probaću da osmislim ovu obesmišljenu stvarnost. Trudiću se da zaokružim započete priče i dela. Pozivaću u pomoć svaku veštinu koju posedujem kako bih skrpila i sastavila buduće dane u neraskidivu celinu. Odvezaću zapetljane čvorove. Dotegnuću razvučene lastiše. Ušrafiću razglavljene šrafove. Uglačaću pohabane površine. Izoštriću zatupljene ivice i perspektive. Odčepiću zapušene odvode i pustiću vodu da teče. Skinuću cirade sa uspavanih brodova i otploviti…jer, IDE MI SE…