Šta misliti o nevidljivom, bezuzročnom, nepozvanom, neradom gostu koji ne pita za dozvolu, a prikazuje se samo kroz posledice, fatalne i one manje smrtne?

Kako se postaviti prema situaciji koju ne razumemo, nismo joj ravni i u kojoj nismo želeli biti saučesnik?

Kako se ponašati pristojno i disciplinovano sa pošasti koju niti čujete, niti vidite, koja nema ni rod, ni broj ,ni dob?

Osećam se kao  glumica u lošem horor filmu koji nisam želela da snimam, niti da gledam i u kome je sve predvidivo, a naročito poslednje scene u kojima smrt dominira na različite načine. Vlasnik sam konfuzije osećanja koja se kreću od straha, loših prognoza, prisvajanja svih simptoma koje nam objašnjavaju da virus izaziva, do teskobe u grudima koja je izazvana nemoći da bilo šta uradim osim da čekam, gledam, mislim…

A, mišljenja sam da imamo protivnika koji je porazio moć, obezvredio novac, ismejao politiku, prevario logiku, ugnjezdio se pod svaku strehu, zavladao svakim hodnikom, iskidao se od smeha parkovima i svežem vazduhu, uveo nove uzuse i ustrojio silu. Nema kod njega brutalnosti. On je filigranski dodir mekih i nežnih površina lica. On ukida zagrljaje, poljupce, ono najlepše u ljudskim odnosima kada rukom predjete preko nečije puti, a ovaj uzdrhti.

Nevidljiv je i mudriji od svake reči. On,  neizgovoren, bez mirisa i ukusa, oblika i svrhe, može da pohara i potčini svakog ko ga potceni, ne skoncentriše se na njegovu moguću prisutnost ili proba da živi bezbrižno.  E, za ove je poseban okrutan!  On je ubio spontanost, prisnost, porodicu.  Njegovo glavno obeležje je razvrstavanje sveta, njegovo ponižavanje i pokazivanje ljudske nemoći. Ujedno, osim što nas razvrstava na zdrave, polu zdrave i visoko rizične, specijalnost mu je da se okomi na ohole, nadobudne i manje pametne, tačnije one koji misle da su najpametniji, pa se busaju u grudi i viču, neće grom u koprive. A, on je jači od udara groma, jer grom udari pa ućuti, a ovaj niti romori niti govori. Ima samo dve osobine: protežnost i neizvesnost. Ne vidi se i misliš da ga nema, a kada se ukaže onda ga osete mnogi i to fatalno.

Ovaj virus nema pasoš, ne priča niti jedan jezik, nema pol, nema šarm, ne zna da stane, ima rogove kojima bode, ubija i sakati… neke okrzne, a poneke čeka iza ćoška… Nema oružja, para, moći, autoriteta koji bi mu se suprotstavili. Nema metodologije koja bi ga usporila. Nema vetra koji bi ga oduvao. Niti vode u kojoj bi se udavio. Sva sila, politika, ekonomija, moćnici, političari, vladari, protivnici, teroristi, učesnici i svedoci mu ne mogu ništa…

Pa, šta nam je činiti?

Mišljenja sam da se moramo vratiti stanovištu razuma, pozvati logiku u pomoć.  Jer, sve što ima uzrok ima i posledicu. Sve sto se metodološki stvorilo ima i logiku demontiranja. Vratimo se struci, nauci, znanju i učenju. Samo skup mudrih i učenih glava mogu da se bore sa nevidljivim… jer i mudrost nije vidljiva ali daje rezultate. Tako će i  nevidljiva pošast da ustukne pred mudrosti na delu.

Ne slušam političare, proroke niti narikače. Gledam i uzdam se u one koji uče i nadogradjuju svoja znanja, one bez kojih ni moć ni politika ne mogu ništa, one na kojima se temelji početak i kraj, one koji zaslužuju svo poštovanje ovoga sveta.

Znanje je moć i samo će ta znanstvena moćna sila da prepreči put zloj otrgloj pošasti i smrsiti joj konce.

Jer, sve ima rok trajanja, pa i virus…samo nauka ima kontinuitet.

I na kraju vapaj: poštovani političari, moćnici, poštujte učene ljude, ne ponižavajte ih niskim platama i beznačajnim budžetima, obezbedite im sredstva kojima će njihova pamet dati odgovore na sva pitanja pred kojima vi ćutite i za koje nemate znanje. Odrešite sopstvene prepune kese i podelite onima koji uče za sve nas i bez čijeg znanja ova planeta ne može da opstane!!!