Šta je tajni sastojak večne ljubavi? I zašto stalno taj sastojak proglašavamo tajnim? Nema ništa transparentnije niti jasnije i vidljivije od onih koji se uistinu vole i ljube, i dodaću, nema ništa jasnije od veštačkih izliva nežnosti. Nije to alhemija – to je metafizika, to je disciplina koja ispituje razloge voljenja, a ne posledice. Jer ako tačno znate i osećate zašto nekoga volite, onda vam ne trebaju tajni sastojci, već jednostavan dodir, pogled, osmeh. Ne znam da li ste nekada videli situaciju o kojoj vam govorim? Retke su i morate biti pažljiv posmatrač, voljan da uhvatite ljubavne signale onih koji se zaista žele. No, ako ste srećnik i doživite susret sa ovakvim istinskim ljubavnim akterima koji se dugo i strasno vole, onda vam neće biti potrebna komplikovana metrika, jer će se pred vama odvijati ljubavna poema, sastavljena iz neprimetnih i kratkih kazivanja, kroz nehajni dodir kolena ili ruke voljeneg, kroz pogled na dragu koja je slatka svom draganu dok govori, spazićete kako jedno drugom sklanjaju pramen kose sa čela ili, pak, neobavezno nameštaju kragnu ili mašnu jedno drugom. Oni koji se vole, gledaju se u oči dok nasmešeno razgovaraju. Oni čija ljubav traje, iščekuju jedno drugog čim ovaj izađe iz vidokruga, čežnjivo i željno, kao da će odsustvovati vekovima. Skladni i dugovečni parovi dele poslastice i kupuju uvek za dvoje, i za posle. Alhemija večne ljubavi je u brizi za voljenog, u potrebi da prvo njemu ispričate lepu vest i da se prvo, pred njim, isplačete i najadate ako ste ljuti i ozleđeni. Oni koji se vole istinski dugo su se tražili, plakali za svojom idealnom polovinom i proklinjali sve pogrešne odluke da budu sa onima koji su im trošili vreme i na kratke momente bili surogat partneri. Istinski voleti nekoga znači znati sve razloge zbog kojih ste sa njim, osećati da vas on čini boljim i plemenitijim čovekom, kome ne morate da se pravdate i izvinjavate ukoliko ste bolji od njega. Alhemija večne ljubavi ima mnogo mirisnih začina koji se dodaju na putovanjima, u zajedničkim odlukama, u roditeljstvu koje je zajedničko stvaranje ljudi od dece, u suzama koje se brišu poljupcima, u porukama koje se šalju svakodnevno, jer dan bez ljubavi je suv i vetrovit, nepodnošljiv i sumoran. Oni koji se vole, dodiruju se rukama pod stolom i drže se za ruke dok hodaju ulicom, ne zato što to treba da vidi neko, već što ne znaju da hodaju ukoliko im prsti nisu isprepletani. Oni koji se istinski vole spavaju upletenih nogu, utisnuti jedno u drugo, slatko i slasno.

Večna ljubav je vidljiva, opipljiva i očigledna, a ne vidi je samo onaj kome smetaju oni koji se vole, i koji, nevoljen, mrzi ljubavnike.