Uzvrtela sam se… Hoću da puknem. Da nešto viknem i pričam u etar. Sanjam studio. Pričam nekome nešto. Šminkaju me. Adrenalin me cepa.

Vreme je da se vratim na TV. Bar se meni tako čini. Nagomilale su mi se misli. Nedorečenost i neispričanost je počela da me žulja i smeta. Kao da sam pod zakletvom ćutanja, a samo što ne progovorim.

Nešto se mislim, najbolje bi bilo da snimim emisiju – serijal emisija u kojima bih ispričala šta me tišti i ugostila sve one koje želim da vidim, a nigde ih nema, a itekako imaju šta da kažu. Poželela sam da čujem učenu reč, da se naslušam pametnijih od sebe, da kažem onu svoju žalopojku: zašto ove misli i reči nisu moje.

Uželela sam se televizije, gužve, šminke, frke, zamešateljstva kamera, slika, kašnjenja i ponavljanja kadrova. Vraćam se srećna i nasmejana, prepuna entuzijazma i bremenita temama.

Neka me gledaju oni koji su mi slični. Neka me razumeju oni koji mi nedostaju.

Čeznem za izazovima koje su drugi potopili i proglasili nemogućim. Verujem da televizija ima još snage da emituje kulturu, znanje i moć. Ja ću joj pomoći u tome.

Uskoro ponovo na ekranu. Na vama je da mi sudite. Do gledanja.