Pre nekog vremena, vratih se iz Finske. Posetila sam Helsinki, obišla fabriku Tikkurila, prošetala ulicama, hranila se neobičnom i zdravom hranom, obilazila muzeje, izložbe, restorane… Nisam se vratila euforično ushićena onim što sam za par dana posete mogla da vidim. Vratila sam se sa nekim spokojstvom i mirom koje sam pokupila usput, slučajno, krećući se kroz ulice pune ljubaznih i mirnih, poslovnih ljudi. Ulice, na kojima nema drame, nepropisnog parkiranja, jurnjave za gradskim prevozom, taksista koji preprečavaju putne pravce glorifikujući svoje bezobrazne vozačke manire, bile su pune, saobraćaj je tekao i sve se odvijalo u jednom logički-urbanom maniru poštovanja pravila. Niko vas ne vuče za rukav da vam uvali neki proizvod ili uslugu, niko ne presreće prolaznike molbama ili prosjačenjem, niko ne prelazi na crveno. U prodavnicama nema užurbanosti, guranja i bacanja stvari po podu. Nema razlike u cenama, nema prevaranata koji prodaju falš robu. Naišla sam samo na jedan dugačak red – ispred muzeja u kojem su ljudi strpljivo, porodično, čekali svoj red da kupe karte i vikend provedu sa svojim najmilijima u umetničkim galerijama i muzejima.

Moja poseta je bila u vreme kada je veći deo dana sumrak, svitanje je više ličilo na naše popodne i vreme kada pada mrak, kišica je rominjala gotovo konstantno. Boja vode u mnogobrojnim jezerima je, zarad nedostatka sunca, mrka i tamna. Luka u Helsinkiju je mala, uređena, sa pristupačnim dokovima i prijatnim osećajem blizine mora. I mnogi bi rekli – mračna zemlja, bez sunca i toplote. Mnogi se kunu kako ne bi voleli da žive u ovoj oblačnoj zemlji kiše i snega, i mnogima nije jasno kako su ljudi u maglovitoj Finskoj najsrećniji ljudi.

Ali, ja nemam nedoumice. Finska je zemlja visokog standarda, uređenih zakona, poštujućih pravila i disciplinovanih ljudi. U ovoj zemlji se poštuje hijerarhija i poznaje metodologija uspeha. Finci su ljudi koji mogu da pretpostave svoj napredak i da ga ostvare uz jasne uzuse i pravila napredovanja koji podrazumevaju poštovanje titula, zvanja i umeća. U ovoj zemlji nema nezaposlenosti, svako ima svoj sopstveni put uspeha i svi žive od sopstvenog rada. Nema džabalebaroša, grebaroša i praznog hoda. U ovoj zemlji je nezamislivo da se ne plaća porez.

Svaka porodica ima svoj dom, svoju kućicu kraj jezera u kojoj je mini sauna, klupu kraj vode ili žičaru i ski stazu za duge snežne dane. U ovoj zemlji se voze novi, sjajni automobili, nema brisanja kilometraže i krađe automobila.

Bila sam u poseti Tikkurila fabrici koja se bavi proizvodnjom boja, lakova, premaza za drvo, dekorativnom tehnikom… Zadivljeno sam posmatrala robotizovane proizvodne pogone, fabriku bez ljudi u kojoj se proizvodi, meša, mućka, slaže, transportuje, bez ljudske radne snage. Mladi, šarmantni tehnolozi, ugodno smešteni u odeljenje sa ekranima i tastaturama, izdavali su zadatke robotima koji obavljaju proizvodnju. Posao retkih prisutnih ljudi u kontrolnoj sobi je monitoring i ukucavanje šifri. Sve ostalo se događa bez radnika. Hodajući obeleženom trasom, kroz hale ove fabrike bez ljudske radne snage, razmišljala sam koliko vekova treba još da prođe da bi u sunčanom i toplom srpskom zavičaju zavladala sloga, mir, rad i disciplina. Finci ne razumeju zašto bi neko radio bez plate, njima je čudno da se intelektualci ne cene, da je obrazovanje nevrednovano i da mladi žive od penzija svojih baka i deka ili skromnih plata roditelja.

Možda u Finskoj nema dovoljno sunčanih dana, ali ima nebrojano blistavih osmeha ljudi koji žive dostojanstveno od svog rada, zanimanja i zvanja. Deca se ne ocenjuju do 5. razreda, poštuje se obrazovanje kroz igru i iskustvo i nema nepotrebnog znanja i učenja. Tamo je profesor cenjen, jer on odgaja buduće kvalitetne ljude i tamo se deca osamostaljuju da bi postali vredni i radni, a ne mamini sinovi koji žive rasprodajući očevinu i dedovinu.

Finska je prefina za naše okoštale i zadebljale balkanske principe po kojima „niko ne može toliko malo da me plati, koliko ja mogu malo da radim“.

I dok su Finci fini, mi smo ljuti što su oni srećni, najsrećniji, jer to nismo mi, i jer su nam oni za to krivi.