Prolazeći danas pored rafova prepunih kozmetike, primetila sam da sam se vidno uzrujala pored farbi za kosu. Neobično stresno sam reagovala uočivši jarko ciklama i narandžastu nijansu.  Sta me je to štrecnulo?

Odgovor sam brzo dobila u nijansi kose bake koja je odabrala baš tu, ciklamu , za svoju dvobojnu glavu, sedo – isprano crvenu…nekadašnju vatrenu.  I tog trenutka otkrih koren svog prezira i nervoze.  Iskreno, ne mogu da podnesem činjenicu da svaka baba čezne da tendenciozno upada u oči svojoj okolini tako što se uporno i bez ikakvog razloga i smisla farba u drečavo mahagoni?!

Još gore od toga je činjenica da su se dede dosetile, u uverenju da se to ne primećuje, da se farbaju, ili pak, prelivaju nekim narandžastim nijansama, tako da u kombinaciji sa vatrenim babama, čine jedan nesvakidašnji ludački spoj koji para oči i nimalo nije prijatan za gledanje i suživot.

Šta to nagoni ljude u godinama da napadno ulaze u fokus svojoj okolini? Da li je to neki zakasneli, ili pak, obnovljeni pubertet, poput drugih zuba koji nam izbijaju, nakon mlečnih?

Šta tu meni, uistinu, smeta? Drskost i bol u stražnjici tih ljudi? No, u isto vreme im se, iz istih razloga, divim.  Njima se dopada drečavo. Obožavaju sebe u bojama fazana, dižu samopouzdanje koje možda do starosti nikada nisu imali. U poznim godinama tresnu Ehotone, prelive, drečave farbe i duboko veruju da je to prikladno i da je jedva primetno.  Starci su posebno ludi!  Ta narandžasto -starački ocvala nijansa poznih godina deluje sablasno,  jer je onako preteći uočljivo, obuhvatila i starčevu glavu, pa je onako veštački riđokos, nad bledim tenom, došao, nešto kao sablast… I  to sve samo zato što misleći da su se podmladili, ti hvalisavi ostareli dečaci deluju groteskno, da prsneš od smeha. Ali ta slika vrlo često prerasta u vodvilj, imajući u vidu da nijedan evidentni deka ne postaje farbano riđokos iz potrebe da ne bude sed, kao što to rade ciklama bake, već iz uverenja da niko ne vidi koliko je star, pa u kombinaciji s pitanjem: ,,šta misliš koliko imam godina“ ,  dođe mi da im saspem realnu sliku i kažem – 100.

Ono što, pak, ovaj šareni vodvilj, pretvara u tragediju jeste činjenica da riđe deke nikada ne muvaju roze bake, već svoje ostarele fore prosipaju mladunicama koje su, pak, spremne da progutaju nijansu farbe na proređenoj kosi i temenu, ako i samo ako, dedica ima debeo novčanik. Tada sve uranja u  žanr tragi-komedije, gde sponzoruše ljube ostarele ofarbane dekice ,dok su im oči zaštićene tamnim, firmiranim naočarima protiv odsjaja farbe i blama kojem su izložene…

Eh, sada valja nešto izreći za ciklama bake. Volela bih da i njima spočitam mlađahne žigole… Ali ništa od toga. One  su jednostavno upadljivo namazane crvenilom zato što je to najjeftinija pijačna farba, a i nemaju ideju šta bi sa sedom vlasuljom… One, pak bakice, koje love mladiće i imaju kintu daaaleko su od tamno mahagonija…ali o njima drugi put…

I na kraju, babe i dede, budite to što jeste, u meri u kojoj je to dostojanstveno.  Ne namećite nam svoju starost kao osvetljene kandelabre u mračnoj ulici.  Manite se ćorava posla i starite dostojanstveno, u bojama svojih godina, koje mogu tekako biti privlačne…ne drečite,  zabogaaaa…