Od kada postojim, priželjkujem da postanem  gospodarica svog vremena, bez finansijskih trzavica, zebnji i preispitivanja. Čeznem za dominacijom iskustva i sopstvene volje nad nametnutim obavezama koje su neizbežne u ostvarivanju ambicioznih ideja o sopstvu , kakve sam imala  za sebe i svoj život. San mi je, oduvek, bio da metodologija dolaska do sopstvenih postignuća bude sa rokom trajanja, jer u protivnom, čitava igra moći postaje sama sebi svrha, a to, doista, nikada ne treba biti cilj.

Elem, početak sna o nadmoći nad vremenom , koje za posledicu ima uživanje u životu, kod mene je imao furiozan, iscrpljujući i gotovo neostvariv plan. Uplela sam se u koštac sa radom na više frontova , pod idejom da  ako jedan posao zakaže, drugi će krpiti gubitke. Glad za znanjem je otežavala proces rada. Danju rad, noću učenje, me je dovelo do željene linije tela i stanja u kojem mogu , sa zadovoljstvom , da obučem belu majcu, farmerke i visoke štikle i da izgledam glamurozno, ali, ujedno, potpuni gubitak imuniteta koji me je prečesto opominjao bolestima, da jurcanje za snovima  pre donese bolest, a redje  uspeh.

Raditi i učiti , živeti samostalno o sopstvenom trošku, po principu koji su mi roditelji jasno naglašavali: „protegneš se koliko si dugačka“, je paradigma svakog samostalnog, samovoljnog, samosvojeg duha koji teži da bude najbolji po svaku cenu.  A, ta cena je previsoka i njena valuta je zdravlje, vreme i samoća.

Sećam se svakog uspona, pada, posrtanja. Nisu mi bile strane tudje ucene, otkazi i bezizlaz. Miran san je bio previlegija retkih mirnih dana. Uglavnom trzavice, jurnjava, buka, nemanje vremena, preispitivanje. Najčešća rečenica koju sam izgovarala je bila: ,,nemam vremena“.

No, u sadašnjem trenutku su to sećanja na sopstveni adrenalin koji me je vodio ka ambiciji da se dokazujem,  uspevam, da pokažem da mogu, da se busam u grudi…

Danas sam shvatila šta je bio cilj upinjanja, zašto je potrebno nagaziti na gas i kada je vreme da se povuče ručna.  Borba ne treba biti sama sebi cilj. Jurimo da bismo kvalitetno stali. Volimo da bismo uživali u ukusu poljupca, a ne u broju poljubljenih usana.

Kvalitet svake borbe je njen cilj. A, cilj, moramo sagledati pre ulaska u bitku.

Priželjkivala sam vreme bez ratova, svojih i svetsih. Sanjala sam o jutru bez obaveza. Radila sam i obrazovala se da bih mogla da razumem knjigu koja me čeka da je čitam u miru, i, da bih mogla da posložim svoje misli na papir, onda kada to poželim. Radila sam besomučno, da bih što pre došla do tačke kada mi taj minuli rad obećava sate zadovoljstva. Čeznula  za trenutkom kada izgovaram: ,,mogu sve, a ništa ne moram!“

Oduvek sam bila svesna da za ovakav hedonizam treba odvojiti jedan kvalitetan radni život, prepun učenja, rada, stvaralaštva. Bila sam sprema na ovakvu žrtvu, bilo mi je milo da se prepustim stihiji osvajanja koje za nagradu daje pehar prepun uživanja i lagodnosti. Pitala sam se često, da li postoje ljudi koji su osvestili i ostvarili svoju moć nad vremenom i posvetili se onome što žele i što ih čini srećnim. Pitala sam se, koje su to godine koje donose mudrost užitka.

Čini mi se da mi se ukazao odgovor. Telo mi govori da bi mu prijao odmor. Mozak mi šalje signale da mu dam na volju i da prestanem da ga opterećujem banalnostima i bukvalnostima. Korak mi ište daljine. San mi traži slobodu da traje. Prirodno budjenje, bez alarma, me je oplemenilo, nadahnulo mi je ustajanje i želju za kvalitetnim danom. Oči su u potrazi za prirodom, knjigama, ljubavlju. Željna sam druženja sa onima za kojima žudim, koje nisam imala vremena da uvrstim u svoj raspored. Ćerka mi obasjava horizont. Muž mi je strasni ljubavnik, a dani su postali poligon na koji sleću samo izazovi užitka.

Mogu sve i ništa ne moram ,  mantra kojoj se ne može odoleti, ali koja je vidljiva i moguća samo onima čija vizija ima ostvarenje i rok trajanja…