Preterivanje je najdraža disciplina savremenog čoveka koji ima ambiciju da se dokaže, da bude duhovit, uočljiv i neponovljiv. Preteruje se u količini, u poduhvatima, u opisu iznuđenih junaštava, čojstvu, neopisivoj pameti, upotrebi tuđih doskočica i rešenja, citiranju mudraca, iskazivanju bola, pretnjama i psovkama. U svemu se nalazi plodno tlo za prećeranciju i pretrpavanje. Svaku situaciju, govor, sreću ili mržnju zatrpavamo viškom emocija, preteranim pohvalama, psovkama radi utiska i ležernim, nepromišljenim komentarima koji su retko kome smešni i duhoviti.

Volimo da ostavimo utisak tako što preterujemo u gostoprimstvu do nivoa neprijatnosti gostu. Izričemo svaku svoju misao, čim nam padne na pamet, bez obzira što joj nije ni vreme ni mesto, a ponajmanje što je upućena onom, o kome nismo porazmislili ni tren: Ko je i šta je… Volimo da preterano veličamo sebe i svoje, dok u isto vreme, još preteranije ogovaramo druge… Kitimo svoj karakter najlepšim epitetima i kudimo druge najgorim svojstvima.

I u estetici preterujemo. Žene se šminkaju i doteruju kao da je svaki dan Nova Godina, žvrljaju svoja lica preteranim nijansama i pumpaju svoja tela preteškom kubikažom.

Ukratko, mi smo zemlja koja bi se mogla zvati PRETERANIJA i kao takva bi svakako imala najviše uspeha u komičnim sagama i vodviljima koji govore o tome kako smo preterano lepi, pametni i prenebeski.

Ali, ako znamo da je najteža disciplina umerenost, koja se uči i vežba, onda i ne treba da čudi što smo, ovakvi neuki i neuvežbani, skliznuli u primamljivu i lako savladivu preteranciju…