Estetika je krenula u novom pravcu po imenu ISTOST. Lepo je ono što liči ili je identično sa nečim što postoji i što ni samo ne zna zašto tako izgleda. Biti klon je zakon lepog. Naručivanje izgleda pojedinih delova tela po uzoru na osobe koje u svetu show business-a zarađuju novac slikajući svoje predimenzionirane ekstremitete na Instagram-u je glavni izvor zarade hirurzima plastičarima koji su i sami zgranuti nad količinom posla koji imaju.

Ono što mene muči jeste: zašto neko želi da bude nečiji klon?

Medicinski i filozofski posmatrano dokazano je da je klon uvek slabija, ili verzija sa greškom, u odnosu na original. Zašto bi neko poželeo da bude „fake“ sa greškom? Odstupanje od već veštačkog originala je matematički gledano, pak, dva kruga iza željenog. Mutanti koji caruju u zemlji istosti osvajaju ozbiljnu prednost u odnosu na originale i autentične primerke.

Naravno, sedma sila se uvek nađe tu negde, i sama mutirana, da potpomogne veličanju kloniranih nuspojava današnjice, obožavajući i ističući žene koje zauzimaju oblik suda u kojima su ugrađivale silikone u sve moguće potkožne i podmišićne džepove. Njihovi hvalospevi o tome kako klonovi imaju bujna poprsja i neodoljive obline junače i potpiruju sitne, svakodnevne „wanna be“ klonove, koji u jeftinijim verzijama, postaju iste kao neko sa ekrana ili časopisa. Kad smo kod štampanih medija, ni njih više ne čitam, a naročito ne gledam, jer neću da gubim vreme. Pogledom na jedno lice i jednu stranicu, imam nepogrešiv utisak da sam pročitala i pogledala i svaku sledeću, jer istost caruje, a vremena je malo!

Čak smo i svi isto godište. Stari i mladi, deca i babe. Isto sazrevamo i starimo (čitaj: podmlađujemo). Količina veštački istih dodataka organizmima me raduje samo u jednoj činjenici: sadašnje generacije istih su postigle besmrtnost, jer kao što je poznato, veštački materijali ne trule, tako da je trajnost zagarantovana.

Možda to i nije tako loše?! Sahranjivaćemo se na ekološkom otpadu, tačnije spaljivaće nas kao kese iz samousluge ili ostaviti da večno trajemo, što me zgražava i podseća na činjenicu da je đubre – đubre, i pre i posle!

No, na kraju, ali ne i manje važno, istost ima i jednu divnu osobinu. Ličiti ili biti nečiji klon nas rasterećuje od napredovanja u bilo kom pogledu, osim u odrazu obožavanog artikla na koji se ugledamo. To nas oslobađa stresa da sa svojim životom treba nešto da uradimo, pa tako opušteni možemo da provedemo život kao ili slično kao neko drugi, bez potrebe da ikada pronađemo sami sebe.

Ja bih ipak rekla da je to najveća tragedija. Ali to samo ja tako mislim.