Od ranog detinjstva, pa do danas, razmišljam o tome kako je biti Tito. Pionirsku i socijalističku opčinjenost, zamenila sam obilascima svih destinacija na kojima je boravio, radio, primao delegacije, plovio, krstario… I to nazivam: Putevi Tita. Nemam nameru da govorim o njegovim političkim, partijskim i svim drugim opredeljenjima… takođe, nemam potrebu da komentarišem ono što su, pre mene, istoričari, filozofi I sociolozi utvrdili povodom njegove vladavine i naše, tadašnje velike I prekrasne zemlje. Namera mi je da prozborim koju o fenomenologiji Titologizma, kao novog pravca u oblasti hedonizma, estetike, logistike ugodnog življenja I svetski priznatih normi… Složićete se, jedan je Tito… Samo jedan u svetu je odabrao datum svog rođenja, proglasio ga za državni praznik, imenovao ga Danom svih mladih I upregao, te iste mlade, da mu kliču i proslavljaju njegov, usljeni i dobro osmišljeni rođendan, upinjući se da Sletom skrenu pažnju svetu na vođu koga svi, bez izuzetka, vole, i stari, a naročito mladi, uglađen u belom, takav vešt pregovarač nakon obilne gozbe na jahti, ulovljenog medveda koji je danima izmrcvaren čekao lovca da ga usmrti, tako nasmejan prilikom vrhunskih umetničkih performansa njemu u čast i dočekivanja u Beogradu nakon belosvetskih poseta, niko kao naš Tito… Retko o kome su se ispredale priče o dobro režiranom i montiranom detinjstvu, istorijskom i partijskom poreklu i obrazovanju. Jer, naš Tito, bravar, je svirao klavir, bio zaljubljenik u pozorište, slušao najkvalitetniju domaću i stranu muziku, odvajao najbasnoslovnije budžete za partizanske filmove u kojima je, naravno, on u glavnoj ulozi, a kroz glumu onih svetskih glumaca koje je sam birao i ugošćavao…

Ovde je, svakako  momenat, da razmislim, koju bih ja glumicu odabrala da glumi Milevu u nekom istorijsko-revolucijsko-modnom trileru… Svakako, nemam dilemu, sve pare bih sljuštila na Moniku Beluči… Volela bih da me ona glumi… moćno zvuči!!!

Da se vratimo na Dan mladosti, na kilometre pretrčanih trasa kojima su jezdili najpametniji omladinci, znojeći se, ponosni u čast Tita…Svaki najbolji je čeznuo za parčetom trkačke staze na kojoj su se utrkivali oni koji su, sa usana na usne, prenosili poruke ljubavi, bratstva , jedinstva i obožavanja… Još uvek se sećam umora, žuljeva I žeđi koje sam osećala drezdeći na autoputu, sa zastavicom u ruci, a bez flasice vode, iščekivajući Njega… I kako me je svaka muka prolazila onog momenta kada bi protutnjio njegovim luksuznim Mercedesom ispred mojih pionirsko, socijalističkih očiju… mojoj sreći nije bilo kraja…

I, na kraju, za sve one koji su bili u mom krugu na Sletu, u kojem sam učestvovala sa neobjašnjivim ponosom, za sve one koji su izašli iz školskih klupa i dan proveli pored autoputa sa zastavicom u ruci, a bez sendviča i vode, za sve one koji su bili opčinjeni belinom Titove uniforme, za svakog od nas koji smo rođeni u Jugoslaviji i za sve druge, da ne zaborave…  Neka svako ovu pricu završi po sopstvenom nahođenju…

SREĆAN DAN MLADOSTI!