Dve devojčice, vodjene za ruku mame i tate,  letovale su davnih godina, u prošlom veku, u zemlji zvanoj Jugoslavija, dok je Jadransko more bilo nepodeljeno i dok se govorilo da naša zemlja ima čarobno more, na koje smo išli bez pasoša , nevini , mladi i bezbrbrižni. Čudom prilike i zahvaljujući velikim socijalističkim preduzećima i njihovim odmaralištima, odmarale su u Velom Lošinju,  gradu neobične lepote, posebnom po mnogo čemu,  a ponajviše po mirisu borovine, morskom useku oko koga je nikao šarmantni gradić i poseti stranaca koji su uživali u raspoloživim blagodetima ovog jadranskig bisera.

Dovedene u skromno odmaralište, bile su srećne što su na moru, a ponajviše što mogu da posmatraju stvaran život, nestvarnih turista koji su radili sve što njihovi roditelji nisu: zabavljali se, smejali se, obedovali po restoranima, pili vino, deca im jela sladolede, kupovali koralni nakit u lokalnoj juvelirnici, večerali neke čudne morske plodove, velike crvene rakove uz smeh i zadovoljstvo življenja…

Devojčice su bile srećne, bez sladoleda, bez šarenih patika, bez šeširića na lepim glavicama, bez koralnih ogrlica i prstenčića, sa sendvičima i paradajzima dovučenim iz Srbije, ali sa mogućnošću da otvorenih očiju i usta posmatraju život, onakav kakav bi mogao biti i njihov…

Sedele su, tako, svake godine, skoro deceniju, leti, na stepeništu tog zavodljivog gradića i maštale, da iza ribarske mreže koja je bila razapeta na zidu restorana iza koje se odvijao život Nemcima, Italijanima, stranim turistima, jednog dana, sede njih dve, odrasle, mudre, doterane, nasmejane i spremne da pojedu jastoga u slast, uz gutljaje najboljih vina, da prošetaju gradom, zastanu ispred juvelirnice i počaste sebe  koralnom ogrlicom.  Čežnjivo su gledale kroz ta vrata, za njih tajnovita i zatvorena, godinama letujući u ovom gradu.

Maštale su  da jednoga dana udju u tu luku  svojim brodom, da se vežu za glavni dok u gradiću i namirisane, doterane, za ruku povedu svoju decu na sladoled, večeru, muziku i smeh…

Pitam se, da li su, danas, ostvarile svoj san? Da li svako od nas ima neku takvu uvalu u kojoj su se zaglavile, zaključane i zarobljene sve naše ambicije, nade i buduća ostvarenja? Da li za svoje neuspehe, osudjujemo zemlju koje više nema, more koje više nije naše, roditelje koji su nam pokazivali život, ali ga ni sami nisu živeli? Koliko smo, zaista, spremni da sreći damo šansu, da u gestu roditelja koji su učinili šta su znali i u zemlji koja se ne zove našom, ali može i dalje to biti ako mi to tako odlučimo, ostvarimo ono za čim smo žudeli u detinjstvu i uradimo ono što nam se činilo nemogućim? Da li devojčice u nama mogu da odrastu i ispune svoje neostvarene snove?

Prošlo je mnogo godina. Danas sam uplovila svojim brodom u Veli Lošinj. Dočekao me je kao stara ljubav koja me je volela ceo život, nasmejan, srdačan i dostupan…I dalje se čuje žamor razdraganih stranaca…i dalje se jedu jastozi uz vino, i dalje deca sa šarenim šeširićima i sladoledima u rukama trčkaraju oko nogu svojih roditelja i smetaju im dok se šetaju…Sve je isto, čarobno i mirisno…samo sam ja starija, odraslija i uplašena da me gradić neće prepoznati…Ali, on me je prigrlio, podatno mi ponudio sve što ima, što nekada nisam mogla da priuštim,a što sam danas, bez izuzetka i sa uživanjem, poklonila sebi. Privezala sam se na glavni gat, rezervisala mesto u restoranu na obali , tik iza ribarske mreže u restoranu, pojela velikog jastoga uz mnogo vina..a pre svega toga, svratila u juvelirnicu u kojoj su me čekali crveni korali i kupila najveću ogrlicu…

Nazvala sam sestsru, poslala joj slike sa plaže gde smo se kupale , roditeljima zahvalila što su me doveli, nekada davno na mesto koje me je naučilo da u životu treba želeti više od onoga što imaš, i da za ostvarenje toga treba puno godina, rada, uspona i padova, ali stalnog prisećanja i neodustajanja od snova.

Sedim na stepenicama na kojima smo sestra i ja posmatrale tudje lepe živote i živim svoj sopstveni, veliki ispunjeni divni san…

Ovo je priča o dve devojčice, nepostojećoj zemlji, moru koje se nekad zvalo našim i sestrinskim velikim očima i snovima, sa srećnim krajem…