Oduvek me je zanimalo kako je biti dete poznatih roditelja. Da li uspešni roditelji umeju da prenesu sav glamur i prednosti svoje popularnosti ili ih, pak, čuvaju samo za sebe. Da li su deca sposobna da ponesu breme slave svojih stvoritelja, zajedno sa sopstvenim individualnim razvojem u autentičnu ličnost koja ni na koga ne liči?

Sretala sam uspešne naslednike koji se baškare u slavi i postignućima svojih roditelja, podjednako kao i one koji su se opirali poređenju i oponašanju nasleđenih vrednosti. Ipak, najviše su me zanimali oni treći, retki, ali istrajni u nastojanju da se bore protiv svake sličnosti, pomoći i poređenju sa svojima. Neobičnost njihove potrebe da se separatišu i ograde od uspeha svoje porodice koja bi im pojednostavila uspeh, me je fascinirala. Postoje deca bogatih i slavnih koja krče put sami i preziru utabane staze. Ima onih naslednika koji ne koriste svoje prepune platinaste kartice, već stvaraju sopstvene imperije samostalno i po sopstvenoj meri. Ne bahate se i ne rasipaju već stečeno, već uvećavaju kapital i tvore nove porodične vrednosti. Istini za volju, retki su… ali postoje, i pravi su dragilji… tek u nekim kasnijim fazama prosperiteta, smerno i nenametljivo pomenu svoje uspešne roditelje, bez bojazni da im nešto duguju.

Oni prvi, pak, bahati bogataši naslednici, rasipaju tuđe novce, prezirući roditeljski trud i umanjujući njihovu zaslugu. Prepoznaćete ih po bahatom i prepotentnom izrazu lica u kojem jedino može da se pročita gađenje i nipodaštavanje svega što nisu oni. Luksuz svode na bizarnost potrošačkih manira koji preko svake razumne mere, konzumeristički, guta svaki novonastali trend. Oni su tvorci novog pravca u stilu življenja: PREKONZUMERIZAM čija je odlika u banalnosti trošenja enormnih količina novca na bukvalne i besmislene luksuzne ispade. Takva deca poznatih su besna, ljuta i sama… najčešće nevoljena, jer to jedino majka može voleti, i ponajviše, depresivna u beznađu svega imajućeg.

I, na kraju, jao onom ko sve nasledi, jer mu nije ni malo prostora i vremena ostalo za stvaranje!

Ipak, srećna su ona deca koja imaju roditelje za uzor, i koja znaju da su povlašćena genima stvaraoca… potrebno je samo, da puno rade na realizaciji genske predispozicije, da bi se očevi i majke u njima ovaplotile u novu stvaralačku energiju, veću od one koju imaju njihovi poznati roditelji…

I, jedino u filozofiji nasleđa su 1+1=3…. i samo se u stvaranju porodice, deljenjem dobija više…