Da li vas je nekada bolelo srce od prevelike ljubavi? Da li ste se gušili u suzama nakon toga što ste ostavljali, ili bili ostavljeni? Da li ste bolno kršili prste da ne bi pustili suzu, dok ste slušali kako neko, preko puta vas, pokušava da ublaži vest da ima nekog drugog, a da vas više nema? Da li vas je boleo rastanak, loše izgovorena reč, prećutkivanje, bolno i nepodnošljivo, a očigledno laganje?

Kažu, ljubav može da boli… Uistinu, ona ne boli, bole sve one nepodnošljive očiglednosti koje se dešavaju tokom neke ljubavne veze, a mi ih uporno zanemarujemo I odbijamo da prihvatimo. Boli svesnost da nešto ne ide, a mi guramo bez osmišljenog cilja. Bole žuljevi koje dobijamo dok grčevito stežemo ruku nekoga koji pokušava da je izvuče iz naše… bole kolena od klečanja pred nekim ko to nezaslužuje, bole oči od gledanja u nekog koji nas ne vidi I koji nas zaslepljuje… boli mozak od razmišljanja o nečemu što je završeno i preminulo, a mi ga oživljavamo strujama koje umrtvljuju čula I bude bes… Bole neuslišene molbe da nas voli onaj koji je to prestao, i boli kičma od savijanja pred onim koji se nadvio nad nas…

No, ako je ljubav uzajamna, onda je ona blaga, prijatna, uzbuđujuća, podatna i mila… Prava ljubav oplemenjuje, nadovezuje se, čini nas lepšim i svežim, koloritnijim i snažnijim… Kada zaista volimo, onda uživamo i nesvesno se smeškamo… dižemo glavu ka suncu, otvaramo se za zagrljaje i strast. Tu nema boli, tu je samo nektar i ambrozija, ugodnost i prepuštanje… ljubavnici i voljeni se daju jedno drugom bez boli I sumnji, odlučno i smelo, uz osmehe I mirise…

Jer, ako boli, onda neko trpi… a trpljenje je dobrovoljan čin onih koji koji ne znaju šta je ljubav…