Čovek preleži boginje, grip, veliki kašalj, komplekse u mladosti, ali ljubomoru nikada. Jednom ljubomoran, uvek ljubomoran. Ovaj osećaj ne može da se preigra, utomi, sakrije. Ona isijava iz svakog pokreta, pogleda, reči koja se izrekne, jer odjekne ukrivo, zajedljivo i sa patnjom. Kada ova pošast ščepa čoveka, a kamoli ženu, on se skvrči, smanji, utanji u glasu, skupi kao posle pranja na visokoj temperaturi i jakoj centrifugi. Ljubomorni ljudi ne mogu da gledaju u osobu na koju su ljubomornioni škilje u njihovom pravcu, sikću poput hijena i pucaju prstima preteći da ih izlomeOvi zatočenici zlobe, traće svoj život u žali što su lošiji, neuspešniji i nedovršeni. Ne kaže se za džabe: „Pozeleneo od ljubomore“... Ovaj osećaj iskrivljuje lice, smanjuje oči, zateže vilice, tako da je odmah jasno, kad ugledate dve osobe, koja je ljubomorna na koju. Jer, ona koja nije, je vesela, srdačna, opuštenog ophođenja i širokog osmeha… ona široko gleda i upija svet oko sebe. Ljubomorna, pak, osoba, zgrčena u svom jadu, ne gleda u oči, mrmlja sebi u bradu i komunicira pakosnim komentarima… Ne mora se biti pažljiv posmatrač  da bi se uočile razlike i spazila ljubomora koja vreba da uvredi i pecne onog na koga sikće i koji mu smeta… a, smeta mu bolji od njega, uspešniji i lepši, onaj koji nema vremena na traćenje o drugima, onaj koji je skoncentrisan na svoje bitke, pobede i napredovanja.  

Teško onom koji kipti i kuva pod proključalom ljubomornom glavom! Njemu sve smeta, ništa mu nije potaman, svi su mu krivi i nikog ne voli… Postoje maligni i hronični ljubomoričari. Hronični su sebi loši, jer život provode u gaženju po tuđem dvorištu i ogovaranju bez pokrića. Oni laju, ali ne ujedaju, sebi su najgori i zgodno ih je izbegavati… Oni, maligni, pak, su surovi osvetnici, često tragičari svojih i tuđih sudbina… skloni su podmetanju, podvalama i lošim procenama. Neretko i  metastaziraju u nasilnike i tabadžije… često izazivaju kavge... njihovo društvo je nepodnošljivo, skloni su incidentima i osvetama iz mržnje… 

Neki tvrde da postoje i podsticajne i produktivne ljubomore… one male koje nas podsećaju da, ako je neko drugi uspeo, možemo i mi… one bezazlene koje nas teraju da budemo bolji i pametniji one koje nas opominju da misliti loše o drugima, znači da smo sami loši. 

Neki tvrde da nema ljubavi bez ljubomore, da ako volimo, moramo biti ljubomorni. Ali, kako da znamo koja je doza lekovita, a koja je prejaka? Ko će da nas nauči da vagamo ispravno i nepristrasno? Gde su ti učitelji koji znaju tajnu? 

Nekako, opet dođosmo na početak svih stvari: na meru i umerenost 

I, na kraju, blago filozofima, ako ne znaju uvek tačan odgovor, znaju tačno pitanje koje sebi postavljaju… Pitajmo se, kada nas uhvati ljubomora, zašto smo ljubomorni, iz kojih razloga i na koga… jedino tako možemo otpočeti terapiju protiv ljubomore…